Светосавске свечаности у Билећи су и ове године представљале посебан духовни и културни догађај. Мада је Савин дан традиционална свесрпска слава, слава свих наших школа и манастира, у Билећи је било и посебно свечано јер је Свети Сава Крсна слава Општине Билећа као и Саборног храма у Билећи, чије име носи. Осим тога, једна од основних школа у овом херцеговачком градићу носи име Светог Саве.

У Билећи је нарочито активан општински одбор СПКС ''Просвјета'', па је управо овдје, пред Српском народном читаоницом, у самом центру града, прије двије године, постављен велелепни споменик Светоме Сави. (Ово је први споменик Светоме Сави на лијевој страни Дрине. )

Уочи Савина дана билећки просвјетни радници и чланови ''Просвјете'' приредили су Светосавско вече. Био је то лијеп повод за дружење и славско расположење. Приређен је и богат културноумјетнички програм.

На Савин дан, послије свете Архијерејске литургије коју је служио Његово преосвештенство владика Григорије са свештеницима, градом је кренула литија у част Крсне славе Светитеља Саве. Послије пријема код начелника Општине г. Миладина Самарџића, приређен је славски ручак и културноумјетнички програм.

Посебно је било свечано на Савин дан увече када је СПКД ''Просвјета'' приредила своју традиционалну Светосавску академију.

На академији је бесједио проф. Никола Баћевић, један од најактивнијих чланова билећке ''Просвјете'' а у културноумјетничком дијелу програма учествовали су: Хор ''Трибуниа'' из Требиња, глумац Предраг Пеђа Станић и композитор Драгомир Миленковић (Београд), народни гуслари Никола Бошковић и Радивоје Радовић. Своје стихове је говорила Љубица Бошњак, ученица четвртог разреда билећке Гимназије.

ПР служба Просвјете


Никола Баћевић: НА САВИНОМ ВРЕЛУ

«Помало је у нашoј историји њих чије је дело у толикој сагласности са личним животом као код Светог Саве. Нико се није тако остварио, ничији живот није испуњен већим подвизима. Ничији траг тако не светли и нико није вековима остао тако недостижан узор духовних подвижника.
Снага Савиног карактера и душевна чистота, његово родољубље, пастирска љубав и доброта, мудрост и далековидост, постали су идеалне врлине у које су загледани најплеменитији изданци нашег племена.
Савина легенда и његово дело остаће трајно најузвишеније наше наслеђе што промаља кроз таму векова... да нас својим зрацима из прошлости увек обасјава.»
Милош Црњански

Часни оци, браћо и сестре,
И управо због овога вечерас на Савиндан причамо причу која се не може никада до краја испричати, причу која, што би рекао Матија Бећковић, не стари, нити се умара, причу коју прича васколик српски народ, причу о ономе који је одредио крст којим се крстимо, језик којим говоримо, писмо којим пишемо, пут којим идемо.
У нама је то више од осам вјекова – у нама је светосавско биће, од тада знамо ко смо, како се зовемо и коме припадамо. А прича једноставно почиње:
У вријеме када је Стефан Немања осјетио умор од година и државничких послова и када се више посвећивао књигама, молитвама и старачким размишљањима, око 1175. године роди му жена Ана трећег сина Растислава – Растка. Још док је био дијете, доводише му најбоље учитеље из Солуна, Цариграда, Дубровника, те се пред њим отварао свијет старе Грчке и хришћанских житија.
Кад му је било 15 година, отац му је додијелио на управу Травунију – Херцеговину или оно што и данас често називамо Војводством Светог Саве. Млади принц требало је да се уз велможе и стрица Мирослава научи како се земљом управља.
Но, млади Растко одлучи се за друкчији, хуманији живот, који ће бити у Божијој служби, служби Исуса Христа и у служби свога народа и на његово опште добро. Бјежи на Свету гору, прво у руски манастир Светог Панталејмона, потом пређе у грчки манастир Ватопед гдје постаје јеремонах. Касније на Светој гори, заједно са оцем који се замонашио, обнавља порушени манастир Хиландар. Под оком светогорских духовника дисциплинује свој ум.

Од васељенског патријарха, а касније и од јерусалимског добија благослов за аутокефалност Српске православне цркве. Постао је први српски архиепископ.
Путовао је много, а та путовања имала су вјерски, дипломатски, државнички и медицински карактер. Једноставно, учио је путујући и знања преносио своме роду.
Приликом првог ходочашћа у Јерусалим, посјетио је Христов гроб, а друго ходочашће водило је у Александрију, Каиро, Синај, Палестину, Сирију, Јерусалим, Антиохију, затим у Никеју и Цариград. У Трнову у Бугарској 1236. године завршава ходочашће и животни пут.
Касније су мошти пренесене у манастир Милешеве, а 1594. године, по наређењу Синан-паше спаљене у Београду на Врачару.
Српска православна црква прогласила га је за свеца.
Животни пут и дјеловање Светог Саве је пут до највише тачке универзалности.

Према мишљењу Г. Ђога, академика и писца, које је изнио у свом раду Свети Сава као утемељитељ српског трона и олтара «утемељио је златну епоху Немањића, постао први архиепископ Српске православне цркве, први наш законодавац, први писац и језички реформатор, велики државник и дипломата, мисионар и чудотворац, светитељ и просветитељ, идеолог и апостол у исто време». Путујући с краја на крај своје земље, подучавао је народ свакодневним пословима, штитио понижене и убоге, зидао цркве и манастире и тражио најбоље мајсторе и животописце да их украсе.
Српски народ је Светог Саву на свој начин присвојио као народног сина, почео да пије воду са његовог врела, љуби трагове његових стопа, пробија путеве куд је он пролазио, мијеси хљеб и кисели млијеко како их је он учио, лијечи се његовим љекобиљем,
посвећује му брда и долове. А онда, када га је Српска равославна црква прогласила за свеца, укупно дјело Светог Саве народ почиње да надграђује у легенди, народном предању, у умјетности – нарочито сликарству и књижевности.

Тако, према народном казивању, Свети Сава пише у Хиландару писмо своме роду и каже:
Поздрављам те мој милосни роде,
И шаљем ти свете благослове:
Бог ти дао здравље и весеље
Мира, слоге и братске љубави,
Јер од тога ништа љепше није,
Ни часније нити корисније,
Тијем људству тече спасеније.
Слиједи Савино предсказање да српском роду пријети опасност. Једини спас је у слози. И деси се како Свети Сава предсказа.
Зар ови стихови нису актуелни исто онолико колико су били у вријеме њиховог настајања? Каква далековидост у чему и јесте њихова вриједност.

Ево примјера гдје је Свети Сава инспирација и у лијепој књижевности. Јован Јовановић Змај у пјесми «Свети Сава» испјева:
Престо га је чеко – он га није хтео;
Он је нешто више духом заволео,
Одазво се даљном лелеку и вриску
Па је загрлио будућност србинску
Он се скромно сиђе с краљевских висина
Цвет жртвова плоду;
Он неће да влада – он хоће да служи
Богу и свом роду.
«Веру ћу да крепим, православље ширим
Кроз ту маглу сиву;
Темељ ћу да градим, цркву ћу да зидам,
Али цркву живу».
И та нам је вера спасавала оце
Од многе пропасти;
Та ће иста вера – о хвала ти Саво,
И унуке спасти.
Ал` та вера не сме да буде без вида
Зато Свети Сава још и школе зида,
Имал` ока слепа, школа га отвара!
Шаљ`те децу нека од њих људе ствара!»
-------------------------------------------------
Пјесма је испјевана у част и славу светитеља, она је ода Светом Сави.


Браћо и сестре,

Говорећи вечерас о животу и дјелу светитеља, не могу се отети утиску који је на мене оставила књига «Светосавље као филозофија живота» архимандрита доктора Јустина Поповића, теолога блиставог ума који је дјело Светог Саве посматрао са филозофске тачке гледишта.
Јустин Поповић каже:
«Свети Сава је наш први стварни филозоф, јер је у нашем народу први најснажније и најсложеније и најдраматичније осјетио колико је изненађење свет и све што је у свету».
Према Јустину Поповићу, он је поставио питања шта је свијет, а шта је човјек и ријешио их растковски – као филозоф.
Под вођством Христа, открила му се вјечна тајна свијета и човјека и грануо божански смисао њихов. Свим својим бићем мислио је, осјећао, радио и живио према Јеванђељу Христовом и тако постао и навијек остао најмудрији и највећи српски филозоф који је српској души најпотпуније открио вјечни божански смисао и свијета и човјека.
Његова филозофија прогреса није ништа друго него савлађивање смрти и побједа над смрћу, а то значи савлађивање зла и гријеха и побједа над њима, а кроз то осигурање бесмртности за свачију душу посебно, а за нашу народну душу збирно.
Размишљајућу о укупном животу и дјеловању Светог Саве, Јустин Поповић говори о његовој филозофији културе, друштва, вриједности и мјерила, те светосавској филозофији просвјете.
«Просвјета», каже он, «представља чињеницу посведочену и стално посведочавану свеколиким искуством рода људског: човек је несавршено и недовршено биће. Све филозофије, све религије, све науке, све културе сведоче о томе. Човек је нешто што треба усавршити и довршити. Стога је главни циљ просвете: усавршити и довршити човека.
Али, немилосрдно се намеће неодољиво питање: чиме усавршити и чиме довршити човека?»
И на ово питање непогрешив одговор даје светосавска филозофија.
Према томе, светосавље је врховни принцип, животворни принцип и сила наше душе, наше историје, нашег народа, нашег човјека, оно је душа наше душе, срце нашег срца, живот нашег живота. Јер, просвјетитељство Светог Саве извирало је свецијело из безрезервног богољубља и саможртвеног човјекољубља и зато је било и остало тако трајно. То је провјерена духовна вриједност која одолијева искушењима времена и промјенама историје.
Напустимо ли Светога Саву, ми ћемо напустити нашу величину и оно што нас чини великима.
Зато, у овом смушеном времену по српски народ, сви Срби треба да окрену главу према Врачару. «Ако се помолимо заједно као помирена браћа, небески пастир ће чути наше молитве и његов расијани прах поново ће засијати. Само та зубља може бити светилник нашем отачаству». (Г. Ђого).
Зато, «Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави» за срећу и благостање свеколиком српском роду на вјеке вјекова.

И ове године, у поводу обиљежавања празника Св Саве, у просторијама Центра за културу општине Бијељина, одржана је Свечана академија у организацији Светосавске омладинске заједнице, ОШ ''Вук Караџић'' Бијељина, а под покровитељством ОО СПКД ''Просвјета'' Бијељина.

Свечану академију отворио је Његово преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Василије.

Светосавску бесједу на Академији имао је Слободан Ракетић, истакнути књижевник, а у музичком дијелу програма представио се, између осталих, и познати музичар јерменског поријекла Асим Сарван.

Сценско- музички програм ОШ ''Вук Караџић'' Бијељина припремио је музичар Зоран Ранковић.


ПР служба Просвјете

Српско просвјетно и културно друштво «Просвјета» Зворник у суботу 15. децембра 2007. године је свечаном академијом обиљежило стогодишњицу рада. Радосав Перић, предсједник одбора, истакао је да је само пет година послије оснивања «Просвјете» у Сарајеву, и у Зворнику основан Општински одбор. Друштво је током протеклих 100 година дало значајан допринос очувању српске културе и обичаја.

На свечаној академији наступили су фолклорни ансамбли, оркестри, пјевачке и етно групе, гуслари, фрулаши, шаргијаши и други чланови друштава «Просвјета» из Бијељине, Дворова, Билеће, Власенице, Бањалуке, Невесиња, Котор Вароша, Дервенте, Лопара, Пелагићева и Зворника.

Прије академије одржан је састанак Aктива предсједника општинских одбора «Просвјете». На састанку је разматран извјештај о раду Главног одбора и општинских одбора «Просвјете» у протеклом периоду.


ПР служба Просвјете

У уторак, 11.12.2007. године, у великој сали библиотеке "Филип Вишњић" у Бијељини представљена је књига др Милене Максимовић "Ђорђе Пејановић-живот и дјело". Издавач је СПКД "Просвјета" Главни одбор Пале.

О књизи су говорили др Десанка Стаматовић, проф.др Здравко Антонић и аутор, др Милена Максимовић.

Проф. др Сава Ћеклић је представио "Просвјетино" књижевно коло у коме је књига "Ђорђе Пејановић-живот и дјело" штампана као 17 књига по реду.


ПР служба Просвјете

У Бијељини је на Скупштини учесника 29. циклуса овог традиционалног Фестивала,
одржаној 30.11.2007. године, извршено жријебање и одређени парови екипа.

Овај Фестивал, по својој форми, представља наставак предратних циклуса такмичења села у склопу обимне друштвене акције ''Знање – имање ''. У садашњем облику обновљен је 2004. године и битно је дорађен и усаглашен са захтјевима садашњег времена, а на простору општине Бијељина задржао је стари назив ''Знањем, пјесмом и игром кроз Семберију''

Тамичење се одвија током зимског периода. Претходне 2006/07. године, поред општине Бијељина, учешћа су узеле општине Зворник, Власеница, Вишеград, Угљевик, Лопаре, Лакташи, Прњавор и Кнежево.

Становници сеоских мјесних заједница такмиче се кроз двије узастопне такмичарске вечери у 25 такмичарских дисциплина. Прве вечери одржавају се спортска такмичења у сљедећим дисциплинама: игра прстена, такмичење у шаху на пет табли, скок у даљ с мјеста класичним стилом ,скок у вис с мјеста класичним стилом и потезању конопа.

Такмимичење другог дана почиње изложбом кућне радиности и традиционалне народне кухиње, такмичењем у знању из области пољопривреде, историје, вјеронауке и општих знања.

Инструменталисти се такмиче у свирању двојница, фруле, шаргије, гусала, хармонике и виолине, односно неког другог народног инструмента.Такмичење се наставља наступом изворних мушких и женских вокаланих група и наступом солиста народне музике.

У такмичењу су заступљене и дисциплине: тачка по избору, рецитација, приказ краћег сценског комада.,наступ плесних и ритмичких група, а такмичење се завршава круном фестивалске вечери; наступом дјечијих и омладинских фолклорних ансамбала.

Такмичарски парови екипа у овогодишњем 29. фестивлком циклусу у општини Бијељина су:

27. и 28. децембар 2007. ДВОРОВИ – СУВО ПОЉЕ,
29. и 30. децембар 2007. ЉЕЉЕНЧА – ХАСЕ,
3. и 4. јануар 2008. ЦРЊЕЛОВО - ГРАДАЦ
10. и 11. јануар 2008. БРОДАЦ – ЉЕСКОВАЦ, ГЛОГОВАЦ
17. и 18. јануар 2008. ТРЊАЦИ - ПАТКОВАЧА
24. и 25. јануар 2008. ВЕЛИКА ОБАРСКА – АМАЈЛИЈЕ
31. 1.и 1.. фебруар 2008. ДРАГАЉЕВАЦ – ЧАРДАЧИНЕ, КОЈЧИНОВАЦ
3. и 4. фебруар 2008. БАТКОВИЋ - БАТАР, ЈОХОВАЦ, ГЛАВИЧИЦЕ

У овој години се такмичење на простору Семберије одвија по бод-систему. Екипе са највећим бројем освојених бодова наставиће такмичење на републичком нивоу. Истовремено, појединачни побједници по свим дисциплинама улазе у полуфинална и финална такмичења, како на нивоу општине тако и на нивоу Републике Српске.


ПР служба Просвјете

Почетком новембра 2007. године, у вријеме одржавања културне манифестације ''Вишњићеви дани 2007.'', из штампе је изашао 26. број часописа за књижевност, науку и културу ''Српска вила''. Овај часопис је покренуо ОО СПКД ''Просвјета'' Бијељина 1995. године . Првобитно је планирано да часопис излази три пута годишње али се, усљед недостатка материјалних сред-става, његово издавање ограничило на два броја годишње.

У сваком од објављених бројема овог часописа своје радове публикује преко педесет стваралаца са укупног српског говорног подручја. До сада су обајављене двије библиографије часописа, у броју 12. и 21.

Публикован је и посебан број ''Српске виле'' на македноском језику и објављен у Куманову, у издању часописа ''Корени'', а промовисан је у Кума-нову 11.11.2007. године.

У 26. броју ''Српске виле'' заступљене су сљедеће рубрике: бесједе ( Вук Крњевић о Филипу Вишњићу), огледи ( Миомир Милинковић, Чедомир Ребић, Зоран Милошевић, Недељко Кајиш), проза ( Ранко Павловић, С. Петровић, Б. Гаврић, В. Михаљевић, Љ. Матић Белучи, Д. Тепавчевић, Н. Терзић, С. Пива-шевић), поезија ( тридесет аутора са једном или двије пјесме), прикази (дванаест књига), и рубрика наука ( М. Грујичић, И. Солаковић, У. Гузина ).


ПР служба Просвјете

- СПКД ''Просвјета'' у Невесињу, у сарадњи са Општином Невесиње, припрема издавање сабраних дјела у осам књига Риста Т. Пророковића Невесињца. Дјела овог првог учитеља и просвјетитеља из Невесиња, чије име носи Основна школа у Невесињу, до сада су била мање доступна широј културној јавности.

Захваљујући ангажовању госпође Здравке Радуловић, из Народне библиотеке у Београду, која је пронашла сва дјела Риста Т. Пророковића и на реверс их уступила ''Просвјети'' и Општини Невесиње, стекли су се услови да се Невесињци макар и са већим закашњењем, одуже овом свом културном посленику, чије су прве двије књиге изашле прије више од 100 година у издању Задужбине Илије М. Коларца у Београду.

''Просвјета'' је посебно захвална Општини Невесиње јер је имала довољно слуха и разумијевања, довољно добре воље, да, и поред финансијских проблема с којима је суочена, финансира издавање Пророковићевих сабраних дјела.

Општина Невесиње је такође преузела обавезу да у градском гробљу у Невесињу подигне споменик свом првом учитељу.
Тиме народ Невесиња дјелимично одужује свој дуг према човјеку који је био савременик и брижни хроничар свих догађаја крајем 19. вијека у његовом Невесињу, Херцеговини, па и даље'' - каже се у саопштењу мр Момчила Голијанина, предсједника ''Просвјете у Невесињу и г. Бранислава Миковића, начелника Општине Невесиње.


ПР служба Просвјете

Савез општина источне Херцеговине организовао прве Дане Херцеговине у Србији

ХЕРЦЕГОВИНА ЈЕ ТАМО ГДЈЕ СУ ХЕРЦЕГОВЦИ

Ранко Лучић Бели: Ово је наш скро­ман до­при­нос ре­а­ли­за­ци­ји иде­је да се јед­ном го­ди­шње при­ре­ђу­је кул­тур­на, ду­хов­на, ту­ри­стич­ка и при­вред­на ма­ни­фе­ста­ци­ја „Да­ни Хер­це­го­ви­не у Бе­о­гра­ду и Ср­би­ји“.

Хер­це­го­ви­на је ви­је­ко­ви­ма би­ла и оста­ла нај­зна­ме­ни­ти­ја срп­ска по­кра­ји­на са број­ним оби­љеж­ји­ма ко­ја су са­мо њој исто­риј­ски свој­стве­на. Ши­ром срп­ског на­ци­о­нал­ног кор­пу­са и у сви­је­ту, Хер­це­го­ви­на се до­жи­вља­ва као све­срп­ски за­ви­чај, јер је ов­дје не­пре­су­шно из­во­ри­ште нај­чи­сти­јег срп­ског је­зи­ка, тра­ди­ци­је, вје­ре, ју­на­штва, ка­рак­те­ра јед­ног на­ро­да и под­не­бља.

У на­шем вре­ме­ну, ка­да се за­хва­љу­ју­ћи раз­во­ју ко­му­ни­ка­ци­ја и не­предви­дљи­вој ин­ва­зи­ји свјет­ске по­ли­ти­ке мо­ћи, „све бр­же жи­ви“ – и Хер­це­го­ви­на је при­ну­ђе­на да се са­мо­ор­га­ни­зу­је и од­бра­ни од тих же­сто­ких гло­бал­них ути­ца­ја ко­ји, при­је све­га, и има­ју за циљ обез­вре­ђи­ва­ње сна­жних на­ци­о­нал­них иден­ти­те­та и осје­ћа­ња тра­ди­ци­је.

Та опа­сност је сву­гдје око нас и у до­број мје­ри јој и са­ми до­при­но­си­мо.

При­па­да­мо вре­ме­ну и ге­не­ра­ци­ји ко­ја има по­себ­ну мо­рал­ну оба­ве­зу да пре­по­зна ко­ли­ко је Хер­це­го­ви­на – ко­ли­ко је овај све­срп­ски за­ви­чај важно не­пре­су­шно вре­ло ду­хов­но­сти, али и ко­ли­ко је у опа­сно­сти због мо­гућ­но­сти да ме­ђу сље­де­ћим ген­ера­ци­ја­ма бу­де са­мо ска­ска о не­ким да­ле­ким вре­ме­ни­ма про­шлим.

На­ве­ди­мо са­мо не­ке мо­мен­те из но­ви­је исто­ри­је:

С кра­ја XИX ви­је­ка, од Бер­лин­ског кон­гре­са до да­нас – Хер­це­го­ви­на је два пу­та „пот­кре­са­на“. Пр­во је Цр­ној Го­ри ве­ли­ко­ду­шно дат дио Хер­це­го­ви­не ко­ју да­нас зо­ве­мо Ста­ра Хер­це­го­ви­на (Кру­ше­ви­це и Хер­цег Но­ви, Гра­хо­во, Ник­шић, Пи­ва, Го­ли­ја… по­сли­је Су­то­ри­на и онај чу­ве­ни ка­мен на оба­ли у Ига­лу са нат­пи­сом „Хер­це­го­ви­на“). У ХХ ви­је­ку, на­ро­чи­то по­сли­је Дру­гог свјет­ског ра­та, све ви­ше се фор­си­рао по­јам за­пад­на и ис­точ­на Хер­це­го­ви­на. (Ста­ру у овом пе­ри­о­ду ни­ко ни­је ни по­ми­њао јер је то са­да територија брат­ске Со­ци­ја­ли­стич­ке Ре­пу­бли­ке Црне Горе. А да је био до­во­љан са­мо је­дан ви­јек па да се и ов­дје из­гу­би пра­дје­дов­ска нит, ви­дје­ло се на по­сљед­њим из­бо­ри­ма у Цр­ној Го­ри.) По­сли­је рат­ног су­ко­ба де­ве­де­се­тих го­ди­на, ка­да су и ко­нач­но по­пу­ца­ли сви ша­во­ви – од оне не­ка­да­шње ге­о­граф­ске, (од пра­и­ско­на Све­то­сав­ске, пра­во­слав­не) Хер­це­го­ви­не – оста­ла је те­ри­то­ри­ја оп­шти­на Тре­би­ње, Љу­би­ње, Бер­ко­ви­ћи, Би­ле­ћа, Гац­ко, Не­ве­си­ње и Ис­точ­ни Мо­стар.

По сло­бод­ним про­цје­на­ма ­о­ко 75000 ста­нов­ни­ка!

Сна­га ове и ова­кве Хер­це­го­ви­не је и по­ред то­га за­вид­на. Нај­при­је за­хваљу­ју­ћи Епар­хи­ји ЗХП и епи­ско­пи­ма (Ата­на­си­ју и Гри­го­ри­ју) и об­на­вља­њу попри­лич­но за­ра­слих Све­то­сав­ских ста­за у Вој­вод­ству Све­то­га Са­ве. Та сна­га учвр­шће­на је и за­хва­љу­ју­ћи окол­но­сти­ма да се у по­сљед­њем ра­ту мо­ра­ло за­јед­но ги­ну­ти за од­бра­ну сло­бо­де и да су се у истим ро­во­ви­ма, наспрам заједничког непријатеља, на­шли си­но­ви и уну­ци оних тра­гич­них Хер­це­го­ва­ца ко­ји су у Дру­гом свјет­ском ра­ту крв­нич­ки пу­ца­ли јед­ни на дру­ге. Ов­дје се де­си­ло сво­је­вр­сно на­ци­о­нал­но по­ми­ре­ње.

„Кад све то уз­ме­те у об­зир, и кад уз­ме­те ово нај­ва­жни­је што се зби­ло у Хер­це­го­ви­ни у два­де­се­том ви­је­ку, нео­пи­си­во и не­из­ре­ци­во стра­да­ње и му­че­ни­штво због вје­ре пра­во­слав­не, до­би­ја­те јед­ну сли­ку свје­тло­сти пре­да­ња кроз исто­ри­ју Хер­це­го­ви­не. Јер ни­ка­квим по­во­дом и ни­ка­квим раз­ло­гом љу­ди ни­су иза­зва­ли му­чи­те­ље, и ишли су баш као у Све­том пи­сму „као ја­гањ­ци на за­кла­ње“. И кад су ми­сли­ли да је ту за­вр­ше­но, да је ту крај јед­не та­ко чу­де­сне обла­сти, ево ми уче­ству­је­мо у по­бје­ди тих му­че­ни­ка, у по­бје­ди тих но­си­ла­ца и пре­но­си­ла­ца све­тог пре­да­ња. И са­да, да кре­не­мо уна­зад, од оног пр­вог епи­ско­па ко­га је по­ста­вио Св. Са­ва, па ево до на­ше не­до­стој­но­сти, би­ло је се­дам­де­сет епи­ско­па у кон­ти­ну­и­те­ту у ра­зним при­ли­ка­ма, али че­шће не­при­ли­ка­ма. Тре­ба­ло је не­пре­ста­но би­ти пра­во­сла­ван, на про­сто­ру ко­ји је за­ни­мљив сви­ма и сва­ко­ме“. (Вла­ди­ка Гри­го­ри­је)

Но, ова и ова­ква Хер­це­го­ви­на ни­је ви­ше као не­кад у по­зи­ци­ји да бу­де расад­ник елит­них мла­ди­ца ко­је ће сла­ти ши­ром срп­ских кра­је­ва и опле­ме­њи­ва­ти све­на­ци­о­нал­ну њи­ву. Она ви­ше ни­је она чу­де­сна „до­ма­ја“ ко­ја сав сви­јет на­се­ли – а се­бе не ра­се­ли.

Бог зна хо­ће ли то ви­ше ика­да и би­ти.

По­сли­је­рат­ни пе­риод је, мо­гло би се ре­ћи, по­себ­на фа­за за­не­ма­ри­ва­ња Херце­го­ви­не – од стра­не свих вла­да и по­ли­тич­ких оп­ци­ја у Ре­пу­бли­ци Срп­ској.

Мла­ди љу­ди од­ла­зе, по­сли­је за­вр­ше­них шко­ла се сла­бо вра­ћа­ју. Опа­да број ђа­ка у на­шим шко­ла­ма; оста­је­мо без ви­тал­не рад­не сна­ге. Ге­о­по­ли­тич­ки ути­цај (срп­ске) Хер­це­го­ви­не у ма­кро-по­ли­ти­ци РС и БиХ по­ста­је ми­но­ран...

Нај­бо­љи из­дан­ци Хер­це­го­ви­не ра­сту да­нас у Вој­во­ди­ни, у Бе­о­гра­ду као и ши­ром свјет­ских ме­тро­по­ла. Би­ло­шка ели­та Хер­це­го­ви­не ско­ро и да ни­је ви­ше ве­ћи­ном у Хер­це­го­ви­ни! То зна­чи да ни Хер­це­го­ви­на ви­ше ни­је са­мо ов­дје у на­шој дје­до­ви­ни – она је сву­гдје гдје су Хер­це­гов­ци!

У по­сљед­ње ври­је­ме, свје­сни сво­је све­то­сав­ске при­пад­но­сти и хер­це­го­вач­ког за­ви­ча­ја сво­јих оче­ва и дје­до­ва, као и све­при­сут­не опа­сно­сти од трај­ног за­бора­ва и гу­бље­ња од­сја­ја хер­це­го­вач­ког ог­њи­шта ме­ђу ге­не­ра­ци­ја­ма ко­је до­ла­зе, све ви­ше се кроз ра­зна удру­же­ња оку­пља­ју на­ши исе­ље­ни­ци у Вој­во­ди­ни, Бе­о­гра­ду и ве­ћим цен­три­ма ши­ром Ср­би­је као и у ди­ја­спо­ри. Не­ка­да­шња тзв. си­је­ла Хер­це­го­ва­ца, као и но­во­фор­ми­ра­на удру­же­ња у са­мој Хер­це­го­ви­ни, пре­ра­ста­ју у ин­сти­ту­ци­је ко­ја има­ју со­лид­не про­гра­ме и во­ма зре­ле кул­тур­не, ду­хов­не и при­вред­не на­мје­ре.

И ов­дје, код ку­ће, из истих раз­ло­га раз­ми­шља се ка­ко да се иден­ти­тет Хер­це­го­ви­не за­шти­ти, ка­ко да се учвр­сти осје­ћај при­па­до­сти хер­це­го­вач­ком за­ви­ча­ју и по­ри­је­клу као сјај­ној одред­ни­ци у лич­ној и на­ци­о­нал­ној био­гра­фи­ји ге­не­ра­ци­ја ко­је до­ла­зе. Из тих раз­ло­га Са­вез оп­шти­на ис­точ­не Хер­це­го­ви­не је пла­ни­рао да, за­јед­но са ин­сти­ту­ци­ја­ма кул­ту­ре, удру­же­њи­ма и кул­тур­но-умјет­нич­ким дру­штви­ма, јед­ном го­ди­шње при­ре­ди кул­тур­ну и ду­хов­ну ма­ни­фе­ста­ци­ју под на­зи­вом „Да­ни Хер­це­го­ви­не у Бе­о­гра­ду и Ср­би­ји“. Да­ни би, на­и­ме, под­ра­зу­ми­је­ва­ли пред­ста­вља­ње есен­ци­јал­них ври­јед­но­сти из свих оп­шти­на чла­ни­ца Са­ве­за: фол­клор, по­ет­ско и ли­ков­но ства­ра­ла­штво, из­да­ва­штво, сцен­ска умјет­ност, на­род­но из­вор­но ства­ра­ла­штво, ста­ри­не, „ак­ту­ел­ни тре­ну­так“, туризам, а на­по­ре­до с тим одр­жао би се су­срет при­вред­ни­ка, ус­по­ста­ви­ле би се но­ве по­слов­не ве­зе и од­но­си итд. Ма­­ни­фе­ста­ци­ја би се одр­жа­ва­ла сва­ке го­ди­не по­чет­ком но­вем­бра. Ове го­ди­не, иако пр­ви пут, због не­до­стат­ка ма­те­ри­јал­них сред­ста­ва, али вје­ро­ват­но и због не­ис­ку­ства и ти­хог не­по­вје­ре­ња пре­ма успје­шно­сти ова­квог по­ду­хва­та, про­грам је зна­чај­но ре­ду­ко­ван.

Па, ипак, Хер­це­го­ви­на је от­ме­но пред­ста­вље­на у Бе­о­гра­ду и Ср­би­ји!


Никола Асановић

У су­бо­ту, 3. но­вем­бра 2007, у Бе­о­гра­ду, на Ко­лар­че­вој за­ду­жби­ни, отво­ре­на је из­ло­жба сли­ка ака­де­ми­ка Ми­ло­ра­да Ћо­ро­ви­ћа, јед­но­г од нај­зна­ме­ни­ти­јих са­вре­ме­них срп­ских сли­ка­ра и осни­ва­ча Ли­ков­не ака­де­ми­је у Тре­би­њу.

Овај кул­тур­ни до­га­ђај оку­пио је ве­ли­ки број љу­би­те­ља ли­ков­не умјет­но­сти. Са­мо ве­че би­ло је у зна­ку Хер­це­го­ви­не и Хер­це­го­ва­ца ма­гдје да су. При­сут­не је у свој­ству пред­сјед­ни­ка Са­ве­за оп­шти­на ис­точ­не Хер­це­го­ви­не, по­здра­вио Ран­ко Лу­чић Бе­ли, на­чел­ник Оп­шти­не Бер­ко­ви­ћи, на­гла­сив­ши да је ово по­че­так ре­а­ли­за­ци­је иде­је да се јед­ном го­ди­шње Хер­це­го­ви­на пре­ста­ви Бе­о­гра­ду и Ср­би­ји сво­јим ду­хов­ним и кул­тур­ним бла­гом. „Ово­ је за­ви­чај­ни по­здрав ци­је­ле Хер­це­го­ви­не ва­ма, на­шој бра­ћи и при­ја­те­љи­ма. Ова из­ло­жба и књи­жев­но ве­че ко­је смо при­ре­ди­ли у са­рад­њи са на­шом срп­ском „Про­свје­том“ и Друштвом „Хер­це­го­вац“ по­вод је да се су­срет­не­мо са сви­ма ко­ји­ма је Хер­це­го­ви­на у ду­ши и ср­цу. Ово је наш скро­ман до­при­нос ре­а­ли­за­ци­ји иде­је да се јед­ном го­ди­шње при­ре­ђу­је кул­тур­на, ду­хов­на, ту­ри­стич­ка и при­вред­на ма­ни­фе­ста­ци­ја Да­ни Хер­це­го­ви­не у Бе­о­гра­ду и Ср­би­ји. На тај на­чин учвр­сти­ће­мо још сна­жни­је ве­зу с ма­ти­цом, са­мо та­ко ће­мо за­шти­ти­ти и од­бра­ни­ти од гло­ба­ли­за­ци­је и за­бо­ра­ва са­му бит Хер­це­го­ви­не као заједничког за­ви­ча­ја. Ове го­ди­не смо ура­ди­ли ка­ко смо мо­гли, вје­ру­је­мо да ће­мо до­го­ди­не и на­ред­них го­ди­на сви заједно ви­ше и бо­ље“, ре­као је Лу­чић.

О ства­ра­ла­штву Ми­ло­ра­да Ћо­ро­ви­ћа го­во­рио је ку­стос Ни­ко­ла Ку­со­вац. По­хва­лив­ши иде­ју о удру­жи­ва­њу хер­це­го­вач­ких оп­шти­на, Ку­со­вац се под­сје­тио на Са­вин дан у Би­ле­ћи 1995. го­ди­не, на дра­ма­тич­не да­не ко­ји Ср­би­ма ни­су обе­ћа­ва­ли ни­шта до­бро. „Још '95. го­ди­не у Би­ле­ћи, о Све­то­ме Са­ви, го­во­рио сам да раз­је­ди­ње­ни Ср­би не мо­гу би­ло шта до­бро оче­ки­ва­ти од ује­ди­ње­не Евро­пе, Ује­ди­ње­них на­ро­да – ко­је ма­му­за­ју Сје­ди­ње­не Аме­рич­ке Др­жа­ве. Збо­рио сам тада да се ухва­ти­мо у ве­ли­ко „Про­свјет­но“ и ду­хов­но ко­ло, па ми је и оно што је тих да­на ра­дио Ми­ле Ћо­ро­вић у Тре­би­њу, осни­ва­ју­ћи Ли­ков­ну ака­де­ми­ју, пру­жа­ло на­ду... До­шло је оно нај­го­ре ври­је­ме за нас: или ће­мо не­ста­ти – или ће­мо уста­ти! При­ти­сла нас сва­ка не­во­ља – и ко­ју смо оче­ки­ва­ли и ко­ју ни­смо. Ако не­ста­не­мо, оста­ће умјет­ност да свје­до­чи о на­шем по­сто­ја­њу. Ни­ко не мо­же уни­шти­ти ове вр­хо­ве пла­нин­ске ко­је је на­сли­као Ми­ле Ћо­ро­вић. Оче­ки­вао сам од Ћо­ро­ви­ћа да ће ве­че­рас до­ни­је­ти сво­је пре­по­зна­тљи­ве ли­ко­ве из Тре­би­ња, да ће ту би­ти и по­зна­ти Би­ко­ви са Зми­ја­ња, (или са Чемерна), а, ево има­мо но­ве мо­ти­ве – вр­хо­ве на­ших пла­ни­на. Но остао је вје­ран сво­јој тех­ни­ци кон­тра­ста, дра­ма­ти­ке бо­је и су­ко­ба. (Мо­мо Ка­пор би ре­као: цр­но-би­је­ло – а у ко­ло­ру!)“. Ћо­ро­ви­ће­ва из­ло­жба је тра­ја­ла 10 дана и у том вре­ме­ну за­би­ље­же­на је из­ван­ред­на по­сје­та и ин­те­ре­со­ва­ње Бе­о­гра­ђа­на за ње­го­во ства­ра­ла­штво.


Никола Асановић

Исто ве­че СПКД „Про­свје­та“ је на Ко­лар­цу при­ре­ди­ла про­мо­ци­ју по­сље­њег бро­ја Ча­со­пи­са за књи­жев­ност и кул­ту­ру Но­ва Зо­ра и Збор­ни­ка Ћо­ро­ви­ће­вих су­сре­та (Х књи­га). У про­гра­му су уче­ство­ва­ли: Све­то­зар Ко­ље­вић, Рај­ко Пе­тров Но­го, Сло­бо­дан Ра­ки­тић, Ра­до­слав Бра­тић и Ни­ко­ла Аса­но­вић. Ода­бра­не тек­сто­ве чи­та­ли су драм­ски умјет­ни­ци Гој­ко Шан­тић и Мир­ја­на Ву­кој­чић.

Глав­ни и од­го­вор­ни уред­ник Ра­до­слав Бра­тић, захваливши се свима који су на било који начин помогли у штампању Но­ве Зо­ре, оци­је­нио је да је на­кон че­ти­ри го­ди­не из­ла­же­ња Ча­со­пис сте­као чвр­сте по­зи­ци­је.

Оцје­њу­ју­ћи по­ја­ву и при­су­ство Но­ве Зо­ре у са­вре­ме­ном срп­ском кул­тур­ном про­сто­ру, ака­де­мик Све­то­зар Ко­ље­вић је по­ред оста­лог ис­та­као: „Ка­да се – у окри­љу „Ћо­ро­ви­ће­вих су­сре­та – Срп­ска про­за да­нас“ – раз­го­ва­ра­ло о по­кре­та­њу но­вог ча­со­пи­са у Би­ле­ћи, пред­лог на­сло­ва Но­ва Зо­ра мал­чи­це ме је за­бри­нуо. Да до­зи­ва­ње с мо­стар­ском Зо­ром – с Алек­сом Шан­ти­ћем, Јо­ва­ном Ду­чи­ћем, Све­то­за­ром Ћо­ро­ви­ћем, Алек­сом Шо­лом, као пра­ско­зор­јем но­ви­је срп­ске хер­це­го­вач­ке књи­жев­но­сти кра­јем XИX и по­чет­ком XX ве­ка – ни­је мо­жда при­зи­ва­ње ка­та­стро­фал­них упо­ре­ђе­ња? Ко ће да­нас и око че­га сло­жи­ти срп­ске књи­жев­ни­ке, ко ће с ким и ка­ко обез­бе­ди­ти са­рад­њу и при­ло­ге зна­чај­ни­јих по­сле­ни­ка на том по­љу, ка­ко ће се у да­на­шњем ха­о­су про­фи­ли­ра­ти по­је­ди­не ру­бри­ке и це­ли­на? Да ли вре­ди и по­ку­ша­ти, а ка­мо­ли да ли је мо­гу­ће на­ћи не­ко за­јед­нич­ко је­згро у ве­ли­ком ра­са­пу са­вре­ме­не срп­ске по­ли­ти­ке и кул­ту­ре?

Ни­сам мо­жда у том ча­су ни био све­стан ко­ли­ко су у том прав­цу већ учи­ни­ли „Ћо­ро­ви­ће­ви су­сре­ти“, од­но­сно љу­ди ко­ји су их по­др­жа­ва­ли и во­ди­ли. Оку­пља­ти сва­ке го­ди­не о Ма­лој Го­спо­ји­ни, пра­зни­ку ро­ђе­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це, срп­ске књи­жев­ни­ке и по­сле­ни­ке на дру­гим по­љи­ма кул­ту­ре, у јед­ном ма­лом ме­сту ко­је је од­вај­ка­да би­ло на исто­риј­ској ве­тро­ме­ти­ни, до­вољ­но их за­ин­те­ре­со­ва­ти да до­ђу и да се не по­сва­ђа­ју док ту бо­ра­ве, мо­гли су са­мо ро­ђе­ни кул­тур­ни пре­га­о­ци као што су Ни­ко­ла Аса­но­вић, Бран­ко Џе­ле­то­вић, Но­вак Ман­дић – Сту­до и њи­хо­ви са­рад­ни­ци“.

„Глав­ни чу­до­тво­рац, Ра­до­слав Бра­тић, у по­чет­ку је био го­то­во не­ви­дљив, али ни та чу­да не би би­ла мо­гу­ћа без по­др­шке на­чел­никâ Оп­шти­не Би­ле­ћа Ми­ло­ра­да Ву­јо­ви­ћа, Рат­ка Ву­ко­ја и Ми­ла­ди­на Са­мар­џи­ћа, као и на­чел­ни­ка Оп­шти­не Гац­ко Ми­ла­на Рад­ми­ло­ви­ћа“.

„Нај­зад, ни Но­ве Зо­ре као спо­ме­ни­ка срп­ској кул­ту­ри свог вре­ме­на не би би­ло ни мо­гло би­ти без не­ких до­брих Са­ма­ри­ћа­на, ње­них до­бро­тво­ра као што су Бран­ко Ту­па­њац, Сла­во­љуб Ав­да­ло­вић Бел­ко, Зо­ран Бу­ту­ли­ја, Ро­до­љуб Дра­шко­вић, Рат­ко Дан­гу­бић, Дра­ган Ке­шељ и по­кој­ни Јо­во Ми­скин. Па ипак, ка­ко то да баш у ма­ле­ној Би­ле­ћи у да­на­шње вре­ме ста­са ова­ко зна­ча­јан ча­со­пис? Из­гле­да, ме­ђу­тим, да је још у свом Раз­го­во­ру с Го­јом Иво Ан­дрић од­го­во­рио и на то пи­та­ње: „про­сте и убо­ге сре­ди­не су по­зор­ни­ца за чу­да и ве­ли­ке ства­ри. Хра­мо­ви и па­ла­те у свој сво­јој ве­ли­чи­ни и ле­по­ти у ства­ри су са­мо до­го­ре­ва­ње и до­цве­та­ва­ње оно­га што је ни­кло или пла­ну­ло у про­сто­ти и си­ро­ти­њи. У про­сто­ти је кли­ца бу­дућ­но­сти, а у ле­по­ти и сја­ју не­пре­вар­љив знак опа­да­ња и смр­ти.“

Сло­бо­дан Ра­ки­тић је Но­ву Зо­ру као „Про­свје­тин“ кул­тур­ни по­ду­хват оци­је­нио сље­де­ћим ри­је­чи­ма: „…И ја сма­трам да је Но­ва Зо­ра је­дан од нај­бо­љих књи­жев­них ча­со­пи­са не са­мо у Ре­пу­бли­ци Срп­ској већ и у чи­та­вом Срп­ству. Не бих по­гре­шио и кад бих ре­као да је нај­бо­љи, прем­да нам, да па­ра­докс бу­де ве­ћи, до­ла­зи не из сре­ди­шта, из ве­ли­ког кул­тур­ног цен­тра, не­го са пе­ри­фе­ри­је срп­ских зе­ма­ља. Уоста­лом, Ср­би као по­ли­цен­три­чан на­род, и има­ју ви­ше кул­тур­них цен­та­ра. У под­јед­на­кој ме­ри ча­со­пис Но­ва Зо­ра на­ста­вља ста­ру мо­стар­ску Зо­ру, по­кре­ну­ту пре 111 го­ди­на, али има све од­ли­ке са­вре­ме­ног и мо­дер­ног ча­со­пи­са. Ка­да ово ка­жем, имам у ви­ду не са­мо да Но­ва Зо­ра пред­ста­вља кул­тур­ни кон­ти­ну­и­тет већ и да је аутен­тич­но све­до­чан­ство о на­ма и на­шем до­бу. Али у том сло­же­ном од­но­су пре­ма тра­ди­ци­ји Но­ва Зо­ра на­сто­ји, и у то­ме успе­ва, да на кре­а­ти­ван на­чин не са­мо под­се­ти на не­ке не­пра­вед­но за­бо­ра­вље­не или по­ти­сну­те вред­но­сти већ и да их пре­о­бра­же­не и ства­ра­лач­ки ак­ту­е­ли­зо­ва­не уве­де у на­шу са­вре­ме­ну кул­тур­ну и на­уч­ну ствар­ност.“ На­во­де­ћи и дру­ге, че­сто не­у­спје­шне по­ку­ша­је, да се не­ки ра­ни­ји кул­тур­ни про­је­кат на­ста­ви, ис­ти­чу­ћи при­мјер Срп­ског књи­жев­ног гла­сни­ка, Ра­ки­тић ка­же: „Но­ва Зо­ра је, ме­ђу­тим, и оби­мом и вред­но­шћу при­ло­га над­ма­ши­ла све слич­не по­ку­ша­је и ус­пе­ла да се уте­ме­љи у на­шој са­вре­ме­ној кул­ту­ри, пре­тва­ра­ју­ћи се у сво­је­вр­сну на­ци­о­нал­ну ин­сти­ту­ци­ју... Ча­со­пис Но­ва Зо­ра, ка­ко га ја ви­дим, има нај­ви­ши кул­тур­ни идеал: да исто­вре­ме­но, у истом кул­тур­ном чи­ну, бу­де и стар и нов, да ука­зу­је на тра­ди­ци­о­нал­не вред­но­сти и до­но­си но­ве. Но­ва Зо­ра је, реч­ју, сим­бол кон­ти­ну­и­те­та, у ели­о­тов­ском сми­слу. Она је, да се ста­рин­ски из­ра­зим, књи­жев­но и на­уч­но огле­да­ло не са­мо срп­ске Хер­це­го­ви­не, ње­не кул­ту­ре, ду­хов­но­сти, есте­ти­ке и ети­ке, у су­че­ља­ва­њу про­шло­сти и са­да­шњо­сти, већ кул­тур­них и ду­хов­них вред­но­сти срп­ске це­ли­не, ма ко­ли­ко срп­ски кул­тур­ни про­стор био да­нас из­де­љен и не­је­дин­ствен.“

У за­вр­шном ди­је­лу ве­че­ри пред­ста­ви­ли смо де­се­ту књи­гу Збор­ни­ка Ћо­ро­ви­ће­вих су­сре­та „Срп­ска про­за да­нас“ у Би­ле­ћи На­уч­ног ску­па исто­ри­ча­ра у Гац­ку.

По­сли­је кул­тур­ног про­гра­ма на Ко­лар­цу, дру­же­ње са зна­чај­ним при­вред­ни­ци­ма, кул­тур­ним по­сле­ни­ци­ма и љу­ди­ма ко­ји су по­себ­но за­ин­те­ре­со­ва­ни за бу­ду­ће кон­так­те са Хе­це­го­ви­ном на­ста­ви­ло се у Ре­сто­ра­ну „Ста­ра Хер­це­го­ви­на“.

Вече на Коларцу и у „Старој Херцеговини“ окупило је многе Херцеговце и пријатеље Херцеговине. Овај сусрет је био више од уобичајеног и било ког културног програма какви се често приређују у метрополи. На све стране осјећала се она чудесна свјетлост шантићевске претпразничке вечери... Можда се и не може у истински спознати колико је Херцеговина животна и непролазна, колико нам је свемајка, док јој не осјетите пулс и на оваквим сусретима и са дистанце.


Никола Асановић